قَالَ وَمَا عِلۡمِي بِمَا كَانُواْ يَعۡمَلُونَ ﴿112﴾قَالَ وَمَا عِلۡمِي بِمَا كَانُواْ يَعۡمَلُونَ
“Не знам ја шта су они радили”, рече он.
قَالَ وَمَا عِلۡمِي بِمَا كَانُواْ يَعۡمَلُونَ ﴿112﴾قَالَ وَمَا عِلۡمِي بِمَا كَانُواْ يَعۡمَلُونَ
“Не знам ја шта су они радили”, рече он.
إِنۡ حِسَابُهُمۡ إِلَّا عَلَىٰ رَبِّيۖ لَوۡ تَشۡعُرُونَ ﴿113﴾إِنۡ حِسَابُهُمۡ إِلَّا عَلَىٰ رَبِّيۖ لَوۡ تَشۡعُرُونَ
„Сви ће пред мојим Господаром, да знате, да полажу рачун,
وَمَآ أَنَا۠ بِطَارِدِ ٱلۡمُؤۡمِنِينَ ﴿114﴾وَمَآ أَنَا۠ بِطَارِدِ ٱلۡمُؤۡمِنِينَ
а ја вернике нећу да отерам,
إِنۡ أَنَا۠ إِلَّا نَذِيرٞ مُّبِينٞ ﴿115﴾إِنۡ أَنَا۠ إِلَّا نَذِيرٞ مُّبِينٞ
ја само јавно опомињем!”
قَالُواْ لَئِن لَّمۡ تَنتَهِ يَٰنُوحُ لَتَكُونَنَّ مِنَ ٱلۡمَرۡجُومِينَ ﴿116﴾قَالُواْ لَئِن لَّمۡ تَنتَهِ يَٰنُوحُ لَتَكُونَنَّ مِنَ ٱلۡمَرۡجُومِينَ
„Ако се не оканиш, о Ноја!“ Рекоше они, „бићеш сигурно каменован!“
قَالَ رَبِّ إِنَّ قَوۡمِي كَذَّبُونِ ﴿117﴾قَالَ رَبِّ إِنَّ قَوۡمِي كَذَّبُونِ
„Господару мој“, рече он, „народ мој ме у лаж утерује,
فَٱفۡتَحۡ بَيۡنِي وَبَيۡنَهُمۡ فَتۡحٗا وَنَجِّنِي وَمَن مَّعِيَ مِنَ ٱلۡمُؤۡمِنِينَ ﴿118﴾فَٱفۡتَحۡ بَيۡنِي وَبَيۡنَهُمۡ فَتۡحٗا وَنَجِّنِي وَمَن مَّعِيَ مِنَ ٱلۡمُؤۡمِنِينَ
па Ти мени и њима пресуди и спаси мене и вернике који су са мном!“
فَأَنجَيۡنَٰهُ وَمَن مَّعَهُۥ فِي ٱلۡفُلۡكِ ٱلۡمَشۡحُونِ ﴿119﴾فَأَنجَيۡنَٰهُ وَمَن مَّعَهُۥ فِي ٱلۡفُلۡكِ ٱلۡمَشۡحُونِ
И Ми смо спасили њега и оне који су били уз њега у крцатој лађи,
ثُمَّ أَغۡرَقۡنَا بَعۡدُ ٱلۡبَاقِينَ ﴿120﴾ثُمَّ أَغۡرَقۡنَا بَعۡدُ ٱلۡبَاقِينَ
а остале смо потопили.
إِنَّ فِي ذَٰلِكَ لَأٓيَةٗۖ وَمَا كَانَ أَكۡثَرُهُم مُّؤۡمِنِينَ ﴿121﴾إِنَّ فِي ذَٰلِكَ لَأٓيَةٗۖ وَمَا كَانَ أَكۡثَرُهُم مُّؤۡمِنِينَ
То је заиста доказ, али већина њих не верује.
وَإِنَّ رَبَّكَ لَهُوَ ٱلۡعَزِيزُ ٱلرَّحِيمُ ﴿122﴾وَإِنَّ رَبَّكَ لَهُوَ ٱلۡعَزِيزُ ٱلرَّحِيمُ
А заиста је твој Господар – заиста је Он Силни и Милостиви!
كَذَّبَتۡ عَادٌ ٱلۡمُرۡسَلِينَ ﴿123﴾كَذَّبَتۡ عَادٌ ٱلۡمُرۡسَلِينَ
И народ Ад је сматрао лажним посланике.
إِذۡ قَالَ لَهُمۡ أَخُوهُمۡ هُودٌ أَلَا تَتَّقُونَ ﴿124﴾إِذۡ قَالَ لَهُمۡ أَخُوهُمۡ هُودٌ أَلَا تَتَّقُونَ
Кад им њихов брат Ебер рече: „Како то да се Аллаха не бојите?
إِنِّي لَكُمۡ رَسُولٌ أَمِينٞ ﴿125﴾إِنِّي لَكُمۡ رَسُولٌ أَمِينٞ
Ја сам вам, сигурно, поуздани посланик,
فَٱتَّقُواْ ٱللَّهَ وَأَطِيعُونِ ﴿126﴾فَٱتَّقُواْ ٱللَّهَ وَأَطِيعُونِ
зато се бојте Аллаха и мени будите послушни!
وَمَآ أَسۡـَٔلُكُمۡ عَلَيۡهِ مِنۡ أَجۡرٍۖ إِنۡ أَجۡرِيَ إِلَّا عَلَىٰ رَبِّ ٱلۡعَٰلَمِينَ ﴿127﴾وَمَآ أَسۡـَٔلُكُمۡ عَلَيۡهِ مِنۡ أَجۡرٍۖ إِنۡ أَجۡرِيَ إِلَّا عَلَىٰ رَبِّ ٱلۡعَٰلَمِينَ
За ово од вас не тражим никакву награду, мене ће да награди Господар свих створења.
أَتَبۡنُونَ بِكُلِّ رِيعٍ ءَايَةٗ تَعۡبَثُونَ ﴿128﴾أَتَبۡنُونَ بِكُلِّ رِيعٍ ءَايَةٗ تَعۡبَثُونَ
Зашто на свакој узвишици палате зидате, друге исмејавајући,
وَتَتَّخِذُونَ مَصَانِعَ لَعَلَّكُمۡ تَخۡلُدُونَ ﴿129﴾وَتَتَّخِذُونَ مَصَانِعَ لَعَلَّكُمۡ تَخۡلُدُونَ
и подижете тврђаве као да ћете вечно да живите,
وَإِذَا بَطَشۡتُم بَطَشۡتُمۡ جَبَّارِينَ ﴿130﴾وَإِذَا بَطَشۡتُم بَطَشۡتُمۡ جَبَّارِينَ
а кад кажњавате, кажњавате као силници?
فَٱتَّقُواْ ٱللَّهَ وَأَطِيعُونِ ﴿131﴾فَٱتَّقُواْ ٱللَّهَ وَأَطِيعُونِ
Зато се бојте Аллаха и мени будите послушни!
وَٱتَّقُواْ ٱلَّذِيٓ أَمَدَّكُم بِمَا تَعۡلَمُونَ ﴿132﴾وَٱتَّقُواْ ٱلَّذِيٓ أَمَدَّكُم بِمَا تَعۡلَمُونَ
Бојте се Оног Који вам дарује оно што знате,
أَمَدَّكُم بِأَنۡعَٰمٖ وَبَنِينَ ﴿133﴾أَمَدَّكُم بِأَنۡعَٰمٖ وَبَنِينَ
дарује вам стоку и синове,
وَجَنَّـٰتٖ وَعُيُونٍ ﴿134﴾وَجَنَّـٰتٖ وَعُيُونٍ
и баште и изворе.
إِنِّيٓ أَخَافُ عَلَيۡكُمۡ عَذَابَ يَوۡمٍ عَظِيمٖ ﴿135﴾إِنِّيٓ أَخَافُ عَلَيۡكُمۡ عَذَابَ يَوۡمٍ عَظِيمٖ
Ја се, заиста, за вас бојим патње на Великом дану.
قَالُواْ سَوَآءٌ عَلَيۡنَآ أَوَعَظۡتَ أَمۡ لَمۡ تَكُن مِّنَ ٱلۡوَٰعِظِينَ ﴿136﴾قَالُواْ سَوَآءٌ عَلَيۡنَآ أَوَعَظۡتَ أَمۡ لَمۡ تَكُن مِّنَ ٱلۡوَٰعِظِينَ
Они рекоше: „Нама је свеједно саветовао ти или не саветовао,