وَلَقَدۡ رَٰوَدُوهُ عَن ضَيۡفِهِۦ فَطَمَسۡنَآ أَعۡيُنَهُمۡ فَذُوقُواْ عَذَابِي وَنُذُرِ ﴿٣٧﴾
Они су од њега тражили његове госте, па смо их Ми ослепили: „Искусите Моју казну и Моју претњу!“
288 Ајет · Теме · sr
وَلَقَدۡ رَٰوَدُوهُ عَن ضَيۡفِهِۦ فَطَمَسۡنَآ أَعۡيُنَهُمۡ فَذُوقُواْ عَذَابِي وَنُذُرِ ﴿٣٧﴾
Они су од њега тражили његове госте, па смо их Ми ослепили: „Искусите Моју казну и Моју претњу!“
فَإِذَا ٱنشَقَّتِ ٱلسَّمَآءُ فَكَانَتۡ وَرۡدَةٗ كَٱلدِّهَانِ ﴿٣٧﴾
А кад се небо раздвоји и постане ружичасте боје као растопљено уље,
فِيهِمَا عَيۡنَانِ تَجۡرِيَانِ ﴿٥٠﴾
у којима су два извора која теку,
فِيهِنَّ خَيۡرَٰتٌ حِسَانٞ ﴿٧٠﴾
У њима ће да буду лепотице нарави дивних,
فَلَوۡلَآ إِذَا بَلَغَتِ ٱلۡحُلۡقُومَ ﴿٨٣﴾
А зашто ви, кад душа допре до грла,
وَأَنتُمۡ حِينَئِذٖ تَنظُرُونَ ﴿٨٤﴾
и кад ви будете тада гледали –
ٱعۡلَمُوٓاْ أَنَّمَا ٱلۡحَيَوٰةُ ٱلدُّنۡيَا لَعِبٞ وَلَهۡوٞ وَزِينَةٞ وَتَفَاخُرُۢ بَيۡنَكُمۡ وَتَكَاثُرٞ فِي ٱلۡأَمۡوَٰلِ وَٱلۡأَوۡلَٰدِۖ كَمَثَلِ غَيۡثٍ أَعۡجَبَ ٱلۡكُفَّارَ نَبَاتُهُۥ ثُمَّ يَهِيجُ فَتَرَىٰهُ مُصۡفَرّٗا ثُمَّ يَكُونُ حُطَٰمٗاۖ وَفِي ٱلۡأٓخِرَةِ عَذَابٞ شَدِيدٞ وَمَغۡفِرَةٞ مِّنَ ٱللَّهِ وَرِضۡوَٰنٞۚ وَمَا ٱلۡحَيَوٰةُ ٱلدُّنۡيَآ إِلَّا مَتَٰعُ ٱلۡغُرُورِ ﴿٢٠﴾
Знајте да је овосветски живот код људи само игра и слеђење страсти, и украшавање, и међусобно хвалисање, и надметање имовином и децом! Он је налик киши од које биље задиви земљораднике, које потом, након кише, узбуја, а затим га видиш пожутелог и на крају сасушено. На Будућем свету биће жестока казна, а и Аллахов опрост и задовољство. А шта је живот на Земљи ако не само варљиво уживање!?
مَآ أَصَابَ مِن مُّصِيبَةٖ فِي ٱلۡأَرۡضِ وَلَا فِيٓ أَنفُسِكُمۡ إِلَّا فِي كِتَٰبٖ مِّن قَبۡلِ أَن نَّبۡرَأَهَآۚ إِنَّ ذَٰلِكَ عَلَى ٱللَّهِ يَسِيرٞ ﴿٢٢﴾
Нема несреће која задеси Земљу и вас, а која није, пре него што је дамо, записана у Књизи - то је Аллаху, заиста, лако -
لِّكَيۡلَا تَأۡسَوۡاْ عَلَىٰ مَا فَاتَكُمۡ وَلَا تَفۡرَحُواْ بِمَآ ءَاتَىٰكُمۡۗ وَٱللَّهُ لَا يُحِبُّ كُلَّ مُخۡتَالٖ فَخُورٍ ﴿٢٣﴾
да не бисте туговали за оним што вам је промакло, а и да се не бисте превише радовали ономе што вам Он подари. Аллах не воли никакве разметљивце, хвалисавце,
لِّئَلَّا يَعۡلَمَ أَهۡلُ ٱلۡكِتَٰبِ أَلَّا يَقۡدِرُونَ عَلَىٰ شَيۡءٖ مِّن فَضۡلِ ٱللَّهِ وَأَنَّ ٱلۡفَضۡلَ بِيَدِ ٱللَّهِ يُؤۡتِيهِ مَن يَشَآءُۚ وَٱللَّهُ ذُو ٱلۡفَضۡلِ ٱلۡعَظِيمِ ﴿٢٩﴾
И нека следбеници Књиге знају да они никакву Аллахову благодат неће да добију, јер је благодат само у Аллаховој руци - даје је ономе коме Он хоће; а Аллах поседује огромне благодати.
وَٱلَّذِينَ تَبَوَّءُو ٱلدَّارَ وَٱلۡإِيمَٰنَ مِن قَبۡلِهِمۡ يُحِبُّونَ مَنۡ هَاجَرَ إِلَيۡهِمۡ وَلَا يَجِدُونَ فِي صُدُورِهِمۡ حَاجَةٗ مِّمَّآ أُوتُواْ وَيُؤۡثِرُونَ عَلَىٰٓ أَنفُسِهِمۡ وَلَوۡ كَانَ بِهِمۡ خَصَاصَةٞۚ وَمَن يُوقَ شُحَّ نَفۡسِهِۦ فَأُوْلَـٰٓئِكَ هُمُ ٱلۡمُفۡلِحُونَ ﴿٩﴾
А они који су пре њих Медину населили и веру прихватили, они воле оне који им се досељавају, и у својим грудима никакву завист, зато што им се даје, не осећају, и више воле њима него себи, мада им је и самима потребно. А они који се причувају похлепе и тврдичлука, они ће сигурно да успеју.
وَٱلَّذِينَ جَآءُو مِنۢ بَعۡدِهِمۡ يَقُولُونَ رَبَّنَا ٱغۡفِرۡ لَنَا وَلِإِخۡوَٰنِنَا ٱلَّذِينَ سَبَقُونَا بِٱلۡإِيمَٰنِ وَلَا تَجۡعَلۡ فِي قُلُوبِنَا غِلّٗا لِّلَّذِينَ ءَامَنُواْ رَبَّنَآ إِنَّكَ رَءُوفٞ رَّحِيمٌ ﴿١٠﴾
Они који после њих долазе - говоре: “Господару наш, опрости нама и нашој браћи која су нас претекла у вери и не допусти да у нашим срцима буде имало злобе према верницима; Господару наш, Ти си, заиста, милосрдан и милостив.”
يَـٰٓأَيُّهَا ٱلَّذِينَ ءَامَنُواْ ٱتَّقُواْ ٱللَّهَ وَلۡتَنظُرۡ نَفۡسٞ مَّا قَدَّمَتۡ لِغَدٖۖ وَٱتَّقُواْ ٱللَّهَۚ إِنَّ ٱللَّهَ خَبِيرُۢ بِمَا تَعۡمَلُونَ ﴿١٨﴾
О ви који верујете, бојте се Аллаха, и нека сваки човек гледа шта је припремио за сутра, и бојте се Аллаха. Аллах, заиста; у потпуности зна оно шта радите.
إِن يَثۡقَفُوكُمۡ يَكُونُواْ لَكُمۡ أَعۡدَآءٗ وَيَبۡسُطُوٓاْ إِلَيۡكُمۡ أَيۡدِيَهُمۡ وَأَلۡسِنَتَهُم بِٱلسُّوٓءِ وَوَدُّواْ لَوۡ تَكۡفُرُونَ ﴿٢﴾
Ако вас се они домогну, биће ваши непријатељи и пружиће према вама, у злој намери, своје руке и своје језике, и желеће да будете неверници.
۞وَإِذَا رَأَيۡتَهُمۡ تُعۡجِبُكَ أَجۡسَامُهُمۡۖ وَإِن يَقُولُواْ تَسۡمَعۡ لِقَوۡلِهِمۡۖ كَأَنَّهُمۡ خُشُبٞ مُّسَنَّدَةٞۖ يَحۡسَبُونَ كُلَّ صَيۡحَةٍ عَلَيۡهِمۡۚ هُمُ ٱلۡعَدُوُّ فَٱحۡذَرۡهُمۡۚ قَٰتَلَهُمُ ٱللَّهُۖ أَنَّىٰ يُؤۡفَكُونَ ﴿٤﴾
Кад их погледаш, њихов те изглед задивљује; а кад проговоре, ти слушаш њихове речи - међутим, они су као шупљи наслоњени балвани, и мисле да је сваки повик против њих. Они су прави непријатељи, па их се причувај! Аллах их уништио, куда се одмећу?
ٱلَّذِي خَلَقَ سَبۡعَ سَمَٰوَٰتٖ طِبَاقٗاۖ مَّا تَرَىٰ فِي خَلۡقِ ٱلرَّحۡمَٰنِ مِن تَفَٰوُتٖۖ فَٱرۡجِعِ ٱلۡبَصَرَ هَلۡ تَرَىٰ مِن فُطُورٖ ﴿٣﴾
Онај који је седам небеса као слојеве, једне изнад других, створио - ти у ономе што Свемилосни ствара не видиш никаквог несклада, па поново погледај, видиш ли икакве пукотине!?
ثُمَّ ٱرۡجِعِ ٱلۡبَصَرَ كَرَّتَيۡنِ يَنقَلِبۡ إِلَيۡكَ ٱلۡبَصَرُ خَاسِئٗا وَهُوَ حَسِيرٞ ﴿٤﴾
Затим, поново више пута погледај, поглед ће да ти се врати клонуо и уморан.
فَلَمَّا رَأَوۡهُ زُلۡفَةٗ سِيٓـَٔتۡ وُجُوهُ ٱلَّذِينَ كَفَرُواْ وَقِيلَ هَٰذَا ٱلَّذِي كُنتُم بِهِۦ تَدَّعُونَ ﴿٢٧﴾
Кад је изблиза угледају биће ојађена лица оних који нису веровали и биће речено: „Ево, ово је оно што сте пожуривали!“
وَدُّواْ لَوۡ تُدۡهِنُ فَيُدۡهِنُونَ ﴿٩﴾
они би једва дочекали да ти попустиш, па би и они попустили,
وَلَا تُطِعۡ كُلَّ حَلَّافٖ مَّهِينٍ ﴿١٠﴾
и не слушај ниједног кривоклетника, презреног,
هَمَّازٖ مَّشَّآءِۭ بِنَمِيمٖ ﴿١١﴾
онога који преноси туђе речи ради смутње,
مَّنَّاعٖ لِّلۡخَيۡرِ مُعۡتَدٍ أَثِيمٍ ﴿١٢﴾
који спречава добро, онога који скрнави прописану границу, грешника
فَلَمَّا رَأَوۡهَا قَالُوٓاْ إِنَّا لَضَآلُّونَ ﴿٢٦﴾
а кад је угледаше, повикаше: „Ми смо залутали,
بَلۡ نَحۡنُ مَحۡرُومُونَ ﴿٢٧﴾
напротив - свега смо лишени!“
لَّوۡلَآ أَن تَدَٰرَكَهُۥ نِعۡمَةٞ مِّن رَّبِّهِۦ لَنُبِذَ بِٱلۡعَرَآءِ وَهُوَ مَذۡمُومٞ ﴿٤٩﴾
и да га није стигла Аллахова милост, на пусто место би био избачен и прекор би заслужио,
فَٱجۡتَبَٰهُ رَبُّهُۥ فَجَعَلَهُۥ مِنَ ٱلصَّـٰلِحِينَ ﴿٥٠﴾
али, његов Господар га је одабрао и учинио га једним од оних који су добри.
وَإِن يَكَادُ ٱلَّذِينَ كَفَرُواْ لَيُزۡلِقُونَكَ بِأَبۡصَٰرِهِمۡ لَمَّا سَمِعُواْ ٱلذِّكۡرَ وَيَقُولُونَ إِنَّهُۥ لَمَجۡنُونٞ ﴿٥١﴾
Готово да те неверници својим погледима оборе док Кур'ан слушају, говорећи: „Он је, уистину, луд!“
وَمَا هُوَ إِلَّا ذِكۡرٞ لِّلۡعَٰلَمِينَ ﴿٥٢﴾
А Кур’ан је, заиста, свим световима опомена!
ثُمَّ نَظَرَ ﴿٢١﴾
Затим је сагледао,
ثُمَّ عَبَسَ وَبَسَرَ ﴿٢٢﴾
па се онда смркнуо и намрштио,
وُجُوهٞ يَوۡمَئِذٖ نَّاضِرَةٌ ﴿٢٢﴾
Тог дана нека лица ће да буду блистава,
إِلَىٰ رَبِّهَا نَاظِرَةٞ ﴿٢٣﴾
у Господара свога ће да гледају.
وَوُجُوهٞ يَوۡمَئِذِۭ بَاسِرَةٞ ﴿٢٤﴾
Тог дана нека лица ће бити смркнута,
تَظُنُّ أَن يُفۡعَلَ بِهَا فَاقِرَةٞ ﴿٢٥﴾
уверена да ће их снаћи велика несрећа!
إِنَّآ أَنذَرۡنَٰكُمۡ عَذَابٗا قَرِيبٗا يَوۡمَ يَنظُرُ ٱلۡمَرۡءُ مَا قَدَّمَتۡ يَدَاهُ وَيَقُولُ ٱلۡكَافِرُ يَٰلَيۡتَنِي كُنتُ تُرَٰبَۢا ﴿٤٠﴾
Ми вас, заиста, упозоравамо на блиску патњу, на Дан у коме ће човек дела својих руку да види, а неверник да узвикне: „Камо среће да сам у прашину претворен!“
۞وَيَطُوفُ عَلَيۡهِمۡ وِلۡدَٰنٞ مُّخَلَّدُونَ إِذَا رَأَيۡتَهُمۡ حَسِبۡتَهُمۡ لُؤۡلُؤٗا مَّنثُورٗا ﴿١٩﴾
Служиће их вечно млада послуга; да их видиш, помислио би да су просути бисер.
كَأَنَّهُمۡ يَوۡمَ يَرَوۡنَهَا لَمۡ يَلۡبَثُوٓاْ إِلَّا عَشِيَّةً أَوۡ ضُحَىٰهَا ﴿٤٦﴾
а њима ће да се учини, тог дана, када га доживе, да су само једно послеподне или једно јутро на овом свету остали.
فَلۡيَنظُرِ ٱلۡإِنسَٰنُ إِلَىٰ طَعَامِهِۦٓ ﴿٢٤﴾
Нека човек погледа у своју храну.
وَيَنقَلِبُ إِلَىٰٓ أَهۡلِهِۦ مَسۡرُورٗا ﴿٩﴾
и својима ће радостан да се врати;
إِنَّهُۥ كَانَ فِيٓ أَهۡلِهِۦ مَسۡرُورًا ﴿١٣﴾
Заиста је он са својом породицом био радостан,
فِيهَا عَيۡنٞ جَارِيَةٞ ﴿١٢﴾
У њему су извори воде које теку,
فَأَمَّا ٱلۡإِنسَٰنُ إِذَا مَا ٱبۡتَلَىٰهُ رَبُّهُۥ فَأَكۡرَمَهُۥ وَنَعَّمَهُۥ فَيَقُولُ رَبِّيٓ أَكۡرَمَنِ ﴿١٥﴾
А човек, када га његов Господар искуша па му почаст укаже и благодатима га обаспе, каже: „Мој Господар ме је почаствовао!“
وَأَمَّآ إِذَا مَا ٱبۡتَلَىٰهُ فَقَدَرَ عَلَيۡهِ رِزۡقَهُۥ فَيَقُولُ رَبِّيٓ أَهَٰنَنِ ﴿١٦﴾
А кад га искуша и његову опскрбу учини оскудном, онда каже: „Мој Господар ме је понизио!“
أَيَحۡسَبُ أَن لَّمۡ يَرَهُۥٓ أَحَدٌ ﴿٧﴾
Зар мисли да га нико није видео?
أَلَمۡ نَجۡعَل لَّهُۥ عَيۡنَيۡنِ ﴿٨﴾
Зар му нисмо дали два ока
وَلِسَانٗا وَشَفَتَيۡنِ ﴿٩﴾
и језик и две усне,
وَنَفۡسٖ وَمَا سَوَّىٰهَا ﴿٧﴾
и душе и Онога Који је исправном створи,
فَأَلۡهَمَهَا فُجُورَهَا وَتَقۡوَىٰهَا ﴿٨﴾
па је надахнуо да разликује грехе од богобојазности;
قَدۡ أَفۡلَحَ مَن زَكَّىٰهَا ﴿٩﴾
успео је онај ко је греха очисти,
وَقَدۡ خَابَ مَن دَسَّىٰهَا ﴿١٠﴾
а изгубио је онај ко је запостави!